Međunarodni dan borbe protiv raka.

- 2008. Imam 24 godine. Mlada, puna života, neopterećena, sve mi igra i zabava. Već sam stupila u „ozbiljnije“ godine, imam važan posao, radim u školi sa djecom sa slušnim oštećenjima već neko vrijeme, ja nastavnica, zamisli. Navaljala nekih stotinu aktivnosti na svoja leđa.

- Vodim dvije školske vannastavne aktivnosti (Teatar i Orkestar - u to vrijeme bile revolucija), spremamo važno takmičenje, radno vrijeme – ne postoji. Radim od jutra do sutra. Zaspim između proba, ako se samo naslonim na zid, od prevelikog umora.

- Sa horom snimamo naš prvi album, od nemogućeg pravimo moguće, svako slobodno vrijeme od posla provodim u studiju. Radimo i po cijelu noć, subote i nedjelje, sve je u opticaju. A u međuvremenu vježbamo, imamo probe, nema da nešto ne štima, jer uskoro valja na Promociju tog istog CDa.

- Mama me suptilno vodi da uradim neke „rutinske“ preglede, jer kao nisam baš odavno. Ah mama, prava mudra lija, sve ona već unaprijed zna i predosjeća, a sve šutke završava.

- Petak. Jutro. Stiže nalaz pluća. Doktori me ozbiljno gledaju, malo mene, malo u onaj snimak. Ulaze u ordinaciju jedan po jedan, nakupilo ih se. Kažu oni meni „Ima li ko s tobom?“ Mislim se šta će mi iko, valjda znam sama ići doktoru. Nastavljaju... „Znaš sine bilo bi dobro da se javiš u bolnicu, tvoja pluća se ne vide.“ Pokušavaju oni meni tu slikovito da objasne kakvo je stanje, a ja samo pogledam na sat da ne zakasnim na posao, djeca me čekaju u školi, imamo danas puno posla.

- I dalje traje petak. Ja u školi. Zove mene tata. Suptilno mi govori da je on razgovarao sa nekim svojim prijateljem doktorom specijalistom, koji kaže da je danas idealan dan da se legne u bolnicu. „Znaš petak je, doktori su tu, samo nek te prime. Poslije ide vikend, raziđu se doktori i poslije neće biti mjesta“ (slušam ja i kontam da ovo uvjeravanje baš nema smisla, al haj, tata je to, bezze se brine samo. „Ma neka bolan tata, ja ću nalaze nastavit radit ovako prije posla, ko da moram u bolnicu... A i danas imam 6 časova, još sam i djeci Teatar zakazala, nema smisla da to otkazujem... a sad su nam i probe hora, znaš da se pripremamo za promociju. Pa ne mogu oni bez mene.“ Tata uporan (garant sam mu bila smiješna, čuj imam 6 časova, čuj neka proba). Nastavlja on smireno... „Lafice, haj se ti polahko spremi, ja ću doći po tebe u školu, pa ćemo zajedno sići do direktora da ga pitamo da te pusti“.

U tom u kabinet ulazi jedna posebna duša, poslana da baš ona prenese poruku ljubavi i podrške. Ne pita me puno, ja već sama pričam i „koprcam“ se, govorim joj kako će sad tata doći po mene, nema to smisla... A ona samo priđe, zagrli me i veli „Ne brini se, biće sve u redu!“. Tu meni suza sama krenu.

---

- April. Ja u bolnici već 15 dana. Dijagnoza Hodgkinova bolest (tumor limfnih žlijezda). Primam hemoterapije. Probe hora uveliko traju. Sve ih zivkam telefonom, provjeravam jesu li navježbali. Jel sve onako kako sam im rekla. Promocija nam je sad za vikend. Smišljam kako da pobjegnem iz bolnice, da se iskradem i odem na promociju, jer ja moram biti tamo, pa ja sam im dirigent. Neće naš trud propasti samo zato što sam ja u bolnici. Već smo tata i ja skovali plan kako da to izvedemo, dogovorili se sa medicinskim bratom da me „ne vidi“ kad budem izlazila (svakako je vikend, neće niko ni primijetiti da me nema, a ja se odmah sutra vraćam).

Kosti mi se raspadaju, bolovi neizdrživi, al koga briga za to, važno je samo da ja stignem na koncert. Zovem prijatelja da mi obezbijedi visoku stolicu na bini, ako slučajno ne mognem stajat 2, 5 sata, da se mogu malo naslonit i sjest (opcija da ne dirigujem ne postoji). Na polasku iz bolnice, daje meni medicinski brat Tramal / Trodon (najjači lijek protiv bolova, koji koriste narkomani kad se skidaju sa droga, djelovanje 2 sata), za svaki slučaj da popijem prije koncerta.

- Promocija. Puna sala Doma mladih, ja u haljini, osmijeh od uha do uha. Nisam bila ni na tonskoj probi, ma koga briga, evo me, tu sam. Stolica „sigurica“ je tu, Tramal je tu, cure su tu, porodica mi tu... KRENI ! Ma kakvi bolovi, stolica mi nije ni trebala, cure ko nikad pjevale, ja vođena nekom vanzemaljskom energijom, dirigovala ko nikad, a suze zahvalnosti same klizile niz lice.

- 1. maj. Otpustili su me iz bolnice nedavno, ali dolazim svako 15 dana da primim hemoterapiju. Zadužim neki krevet na vazdan i laganini, kap po kap. Zvoni telefon. Prijatelj. „Dže si Almić, šta ima? E mi se nadigli, raja se okupila, idemo bacit roštilj negdje. Reci samo gdje da te pokupimo, ne prihvatamo NE kao odgovor.“ .... tišina.... osmjehujem se, gutam knedlu... „Druže moj hvala ti, ali ja ne mogu s vama. Evo me baš u bolnici danas, roštiljam se po krevetu i pijuckam neke sokiće, kap po kap. Pozdravi ekipu.“ ...Tajac.... „Zezaš !“ „ Ne zezam“.

---

4. 02. Međunarodni dan borbe protiv raka.

Ponosna sam na ovaj dan. Samo mi smeta ovo „borbe protiv“ u nazivu. Kakve bolan borbe, protiv koga, protiv nekog zla ili neprijatelja? Moj tumor je bio moj najbolji prijatelj. Od svih ljudi koji su brinuli za mene, njemu sam bila najdragocjenija. Nije više znao kako i na koji način da me zaustavi, pa je organizovao „igranku“ na mojim plućima. Naučio me je da se zaustavim, odmorim, da se ne iscrpljujem, da sam sebi najvažnija, pomogao mi je da odrastem, naučio me je da prihvatim sebe baš takvu kakva jesam, da ne namećem sebi odgovornost, da nisam nezamjenljiva i da svijet neće stati ako „otkažem probu“. Naučio me je šta znači boljeti i voljeti i kako u boli mogu ostati nasmijana i zahvalna. Pokazao mi je šta znači čudo i kako to izgleda kad sam baš ja to čudo. Naučio me je kako trebam biti iskrena prema sebi i drugima. Naučio me je da ništa nije važno, da je život prolazan i da se sve dešava u pravom trenutku i sa pravim razlogom, za naše najveće dobro. Da trebam živjeti punim plućima i da ta pluća ispunim životom, čistim vazduhom, smijehom, zadovoljstvom, mirom, snovima, a ne stresom, obavezama, prekomjernom odgovornošću, ne spavanjem, umorom... Pozvao me je na ovo putovanje, ja sam prihvatila i nisam se pokajala. Pokazao mi je put i naučio me o životu kroz iskustvo, bolje nego što bih to mogla pročitati iz knjiga. Pokazao mi je saputnika, zbližio me sa porodicom, prijateljima, prirodom, životinjama, pokazao mi je šta znači snaga, hrabrost i istinska borba sa samim sobom (ko u ringu, sa pravim masnicama i izbijenim zubima).

Zato bih ja naziv promijenila u Međunarodni dan borbe protiv samog sebe, Dan novog rođenja, Dan života.

Alma Lepir